Генерације запослених у Институту „Михајло Пупин“, као и стотине његових бивших запослених расејаних по целом свету, с огромним поносом истичу чињеницу да је први дигитални рачунар у Југосточној Европи, пети у целој Европи, развијен управо у њиховом институту. Био је то легендарни ЦЕР-10, чији је акроним изведен од Цифарског Електронског Рачунара, који је представљен јавности 18. новембра 1960, дакле пре тачно шест деценија. Овај датум се с правом обележава као Дан информатичара Србије. Следећи светао пример пројектаната ЦЕР-10 рачунара, у Институту су раних 1980их пројектовани и произведени и први микрорачунари серије ТИМ, широко примењивани у јавном сектору Србије (школе, поште, војска, итд.), и индустрији (посебно графичкој), али и извожени, као платформа симулатора лета (вишепроцесорски рачунар ТИМ 300). Иако су у Институту „Михајло Пупин“ реализовани пионирски подухвати у рачунарству у овом делу Европе, руководству Инситута је благовремено постало јасно да је у домену рачунара опште намене битка са светским дивовима, као што су IBM или Hewlett Packard, унапред изгубљена кад су у питању велики (mainframe) рачунари, као и да се тешко ценовно носити са јефтиним, такозваним „жутим“ персоналним рачунарима, који су у другој половини осамдесетих година двадесетог века почели пристизати са Далеког истока. Зато Институт напушта производњу рачунара опште намене, али наставља да производи специјализоване рачунаре намењене својим лукративним нишама, где остварује велики део својих прихода, а то су управљање процесима, наменски системи, уграђени (eng. еmbedded), системи, итд. Програм развоја рачунара у Институту није, дакле, прекидан за ових шест деценија, само се са рачунара опште намене, крајње рационално и прагматично, прешло на производњу специјализованих рачунара, који прате тржишне нише Института.

Поводом шест деценија рачунарства у Институту „Михајло Пупин“, приредили смо скромну монографију, из захвалности свим нашим визионарима који су утирали пут рачунарству не само у нашем Институту, него у Србији, Југославији, па и целој Централној и Југоисточној Европи, као и данашњим сарадницима Института коју ту традицију зналачки настављају. Велику захвалност дугујемо колегама који су учествовали у припреми монографије, пре свега Зорану Иванчајићу, Александру Радићу, Божидару Левом, Душану Христовићу, Жељку Стојковићу, Марјани Храшовец, Синиши Ранђићу, Светлани Павошевић, итд.